Mihajlo Idvorski Pupin, posle Nikole Tesle, naš je najveći naučnik koji je svojim pronalazaštvom zadužio čovečanstvo. O njegovom naučnom doprinosu svedoči priznanje Unesko (UNESCO), koji ga je označio kao naučnika koji je obeležio vek telekomunikacija u svetu. U isto vreme on je bio i veliki profesor na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta, a mnogi kažu i najbolji profesor Kolumbija univerziteta svih vremena. Nesporno je i da je Mihajlo Pupin bio nesebični Srbin u dijaspori koji je minulih godina najviše učinio za svoj narod u otadžbini. Rođen je 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor, opština Kovačica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici, imali su desetoro dece, pet sinova i pet kćeri. Nakon završene osnovne i delimično srednje škole, u jesen, 1872. godine, pošao je na školovanje u Prag, u Češkoj, gde je nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Učio je vrlo neuredno zbog učešća u sukobima češke i nemačke omladine i tugovanja za zavičajem. U svojoj 20. godini odlazi u SAD. Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD živeo veoma teško. Radio je kao fizički radnik, istovremeno pohađajući Kuperovu večernju školu. U jesen 1879. godine položio je prijemni ispit na Kolumbija-koledžu u Njujorku. Kao primeran učenik oslobođen je plaćanja školarine, a već na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade (iz grčkog i matematike). Uglavnom se izdržavao prihodima od podučavanja slabijih učenika i fizičkog rada. Po završetku školovanja, 1883. godine, dobio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je američko državljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odličan student, za studije matematike i fizike u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883–1885), a zatim u Berlinu (1885–1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije. Svoju nastavničku karijeru i naučnu delatnost započeo je 1889. godine kao profesor fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde je punih četrdeset godina radio kao profesor. Patentirao je 34 pronalaska. Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“, objavljeno 1923. godine, godinu kasnije dobio je Pulicerovu nagradu. Nikada nije zaboravio korene i poreklo, i stari zavičaj. Pomagao je i Idvor, i Srbiju, i Jugoslaviju, na sve moguće načine. Zahvaljujući Pupinovom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, učestvovao je na Mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine i tom prilikom zastupao interese Srba i drugih južnoslovenskih naroda i bitno uticao na povoljnije granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mihajlo Pupin je bio poznat i kao mecena umetnicima koji su radili između dva svetska rata. Bio je drug iz detinjstva sa Urošem Predićem, a održavao je stalne prepiske sa Ivanom Meštrovićem i Pajom Jovanovićem.

Pomogao je i razvoj ekonomije nove države, kraljevine Jugoslavije, i sam bio veliki darodavac nerazvijenim krajevima. Osnivač je „Pupinovog fonda“, koji je imao zadatak da pomogne razvoj privrede. Takođe je bio osnivač „Srpsko-amerikanske banke“ i „Fonda Olimpijade Aleksić – Pupin“ koji se brinuo o školovanju ratne siročadi iz Prvog svetskog rata. Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku, gde je i sahranjen.